G-ĐA MIRJANA STOJANOVIĆ: EMIR IMA GLAVU ŠAMPIONA

Trenirao je i ujutru u šest, pre škole, po snegu i po plus 70 na stazi. Njegovi rezultati su bolji od rezultata Feliksa Sančeza sa 22 godine – ističe Mirjana Stojanović

– Ona je od malog Emira napravila ovog Emira sada. Tako o treneru Mirjani Stojanović priča Emir Bekrić, treći čovek na svetu u disciplini 400 metara s preponama. Više nego dovoljno razloga da se ugosti i „žena iz senke”.

– Upoznala sam Emira na Krosu Novog Beograda, tu gde se održava Bir fest. Došla sam po njegovu sestru Senu. Ona mi je preporučila brata, njen otac takođe. Posle 13 godina Emir je na bini Bir festa proslavljao svetsku bronzu pred oko 100.000 ljudi. Zatvorio je krug – počinje priču za “Sport” Mira Stojanović. Reče Bekrić da je pričao sa predsednikom države Tomislavom Nikolićem da vi, kao njegov trener, takođe dobijete nacionalno priznanje? – Moj sportista je dobio zvanje zaslužni sportista, a ja zaslužni trener. On dobije nacionalno priznanje a ja ne. Zašto sam kažnjena? Zato što je neko ranije zloupotrebaljavao dobru nameru države? Ja to nisam zloupotrebaljavala! Ovo su medalje za Srbiju. Sigurno da bi mnogo značilo kad bih i ja, kao trener, dobila nacionalno priznanje. I s obzirom na moje godine, ne verujem da bih državu dugo „kinjila”. – Bio je jako nizak kad je došao u atletsku školu. Bavio se višebojom. Skakao je u dalj, u vis, trčao kros, prepone, bacao… Pronalazio je sebe. Već tada je pokazivao talenat za prepone. Kad je počeo da raste, usmeravala sam ga na 110 metara s preponama. Postavio je rekord za mlađe juniore sa 14.20, osvojio je i bronzu na Prvenstvu Jugoistočne Evrope.

U EMIRU JE RASTAO ŠAMPION…

– Jednom sam pravila anketu među decom. Neka su se pre razvila od njega, pa su imala bolje rezultate. Pitanja su bila kako vide sebe u sportu, o čemu maštaju… On je napisao da bi želeo da osvoji olimpijsku medalju i da bude na postolju. Dodao je još „ Vi mnogo više pažnje obraćate na neku drugu decu, a ne na onu koja bi želela da uspeju”. To me je zaintrigiralo, tada je već skrenuo pažnju na sebe. On ima izražen motiv za uspehom i postignućem. Nikada mu nije bilo teško da trči u šest ujutru, pre odlaska u školu, da trenira po snegu, na -15, ali i na EJOFU u Beogradu, kada je na stazi bilo + 70 stepeni. Sa 110 je prešao na 400 metara s preponama. Ne bez razloga. – Bili smo na pripremama u Grčkoj. Peli smo se na Olimp. Samo četiri-pet atletičara je u tome uspelo. Među njima je bio Emir. Videla sam da ima izdržljivost i volju da dođe do cilja. Nekada je trenirao tri puta nedeljno, sada mnogo više i napornije. – Dnevno trenira od šest, do osam sati. Čitav dan mu je isprogramiran, kompletno posvećen treningu i atletici. On mnogo voli ovu disciplinu, nema trke koju nije odgledao, atletičara o kojem ne zna sve… On i pre početka trke, prilikom predtsvaljanja, u glavi zamišlja šta će da se dogodi.

EMIROVE ŽELjE RIO, DECA I SAVEZ

Uspeh teško dolazi bez plana… – Ima Bekrić želju da osvoji olimpijsku medalju, ali i da posle radi sa decom, da ih uči atletici. Želi i da bude funckioner u Savezu. Visok je, jak, fizički i te kako spreman. Ipak, Mirjana izdvaja: – Poseduje izurazitu lidersku crtu. On ima mentalni sklop šampiona. Razmišlja o detaljima, daje mi predloge, neke stvari menjam zahvaljujući njegovom mišljenju, sugestijama. To je inormalno na vrhunskom nivou. Morate da pratite svog atletičara. Sa samo 22 godine je treći na svetu. Postavlja se pitanje gde su njegove granice. – Upoređivala sam neke parametre… Recimo, Emir je sa 22 godine ostvario bolje rezultate od Feliksa Sančeza, legende ove discipline, kada je imao 22 godine! Interesuje nas kada bi Emir trebalo da dostigne zenit. – Već pomenuti Sančez je u 35. godini osvojio olimpijsku medalju. U ovoj disciplini najbolji rezultati se postiži izmuđu 27. i 29. godine.

LAKO JE DA SE SANjA

Sanjao je Bekrić da je seniorski šampion Evrope. Ispričao vam je san, a Vi ste se nasmejali. Zašto? – Uvek se nasmejem na takve stvari. Lako je da se sanja. Treba to i da se ostvari – objašnjava Mira. Ima, dakle, još mnogo uspešnih godina pred Bekrićem… Mi smo napravili plan zaključno sa Olimpijskim igrama u Riju. Očekujem da tada osvoji medalju. Šta će posle toga da bude, videćemo. Kad neko iz zemlje koja nije atletska, gde su katastrofalni uslovi, novca ni za lek… stigne do svetske bronze, to je ravno čudu. – U Beogradu treniramo na stadionu Partizana, jer je to jedina trenažna staza u Beogradu. Jako je stara, sigurno oko 20 godina. Ima i rupa. Od kamiona koji njom prolaze, došlo je do ulegnuća na nekim delovima. Na Košutnjaku ne možemo da treniramo, nije adekvatna za preponsko trčanje, jer krivine nisu urađene po propisima. Neverovatni su treninzi koje sprovodi Emir. Deluje nestvarno da vuče lopatu od 20 i nosi na leđima šipku od 30 kilograma dok trči zadate deonice… – Slovim za strogog trenera. Ponašam se profesionalno i takav odnos tražim od svog sportiste, ne samo od Emira, već i od amatera. Svako, pa i Emir, mora da realizuje planirani trening. Reče Emir da zna i da povraća od napora. – Svojevremeno je Slobodan Branković imao „svoje“ mesto na stadionu na kojem je povraćao. To zna da se desi i Emiru kad ne vodi računa o ishrani. Kad mi kaže da mu je muka, odgovorim mu da stavi prst u usta… Ne može on kod mene da hvata krivine – smeje se Mira. – Moram i da kažem da Bekrić veruje u trening i ono što smo programirali.

ZA KRAJ:

– Nije Emir izrastao samo u dobrog sportistu, već i u izrazito dobrog čoveka, koji može da animira druge. Potpuno je zaslužio što se ovako javnost okrenula prema njemu.

Emir i Mira – šampionska veza.

Tekst preuzet iz JSL SPORT-KOMPANIJA NOVOSTI