Danas je Beogradu u 81. godini života preminuo poznati atletski trener Lazar Ćirović. Sahrana će biti održana u četvrtak, 7. maja 2015.godine, na Gradskom groblju u Aranđelovcu.
” Lazara Ćirovića prvo treba upoznati. Tek onda sledi ono što se zove međusobno uvažavanje, iskreno poštovanje, prijateljovanje i prijateljstvo za sva vremena. Ma koliko i po mnogo čemu jeste deo atletskog miljea u svemu je poseban i svoj. Ljude kupuje srdačnošću i nenametljivošću, nikada ishitrenom pričom ili komentarom, ali i iskrenom ljutnjom karakterističnom za čoveka od poštenja, čoveka emotivca. Njega možete i da vređate ali u atletiku i atletičare ne dirajte. Pucaće iz svih oružija. Uvek je bio trener i malo više od toga. Ponajpre treći roditelj, koji je iz senke, mudro i brižno, činio sve da njegovi takmičari budu i prvaci i asovi ali i ličnosti bez mrlje u karijeri i životu. Mnogi su od njih danas ljudi sa diplomom, uvaženi i poštovani građani koji s puno ljubavi pričaju o danima u atletici i svom treneru Ćiri.
Trener u Sarajevu i Beogradu. Još uvek u Beogradu. I uvek čovek atletike ali i trener od uspeha. Ćiro, međutim, retko kada o tome hoće da priča. Istina je , međutim da je trenirao i rekordere i osvajače medalja, pobednike i poražene na velikim i malim takmičenjima, reprezentativce… Iz njegove radionice čak 62 je nosilo dres najdražih boja. O njima će pričati ne krijući ponos i zadovoljstvo ali će uvek dodati ono – MOGLI SU VIŠE! U svojoj filosofiji atletike i sporta, po pravilu, nikada neće kriviti njih što nisu uspeli i to više, već sebe što svetu atletike nije podario još uspešnije takmičare. Rana mu je Vinko Pokrajčić. U Bukureštu na Univerzijadi (1981) zajedno smo patili što se Vinko vraća kući samo kao srebrni sa Svetskog studentskog šampionata i što je imao maler da mu zlato preotme neki Marokanac bukvalno za korak dva u trci 1500m… Vinko se posle lagano izgubio u svetu drugih zadovoljstava a Marokanac, sa tada nepoznatim imenom Said Auita, postao svetska zvezda.
Čemu ovo podsećanje? Da je i Pokrajčić postao isto što i Auita, Ćiro bi bio nezadovoljan. Baš to nezadovoljstvo ga čini osobenim, atletici odanim i vernim. Bio je, za ovih par decenija , takav i biće uvek takav – vredan , uporan, marljiv do iznemoglosti i atletici posvećen od jutra do mraka. Mnogo je radosti i zadovoljstva sa atletikom i u atletici doživeo , puno gorkih čaša ispio. Međutim, i posle svega siguran sam da bi u nekom novom početku sve isto uradio. I sve ovo – Lazaru Ćiroviću Ćiri, treneru i čoveku od imena i poštovanja. ” Zoran Šećerov , maj 2000.
Tekst preuzet iz Ćirovićeve knjige “BALKANSKI KROS”
