„Bila sam potpuno rasterećena, znala sam da neću biti primljena jer je to već namešten konkurs. Kada sam otišla, pitali su me ‘Šta bi Vi radili kao glavni trener u atletici?, i ja sam im ispričala sve ono što je najmodernije u svetu. Onda su me pitali ‘Da li biste Vi radili kao pomoćni trener’, i ja sam im rekla ‘Ne.Kako da radim kao pomoćni trener, pa ja sam konkurisala za glavnog trenera. Ako hoćete da me primite za glavnog trenera ja ću da radim, ako nećete vi kad budete raspisali konkurs za pomoćnog trenera ja ću da radim kao pomoćni trener, ako se uopšte i prijavim na konkurs’.” ispričala nam je kroz smeh. U međuvremenu, došlo je do nekakvih nesuglasica između ljudi iz kluba i osobe koja je trebalo da dobije taj posao, pa je konkurs poništen. Ubrzo zatim Mirjanu su ponovo pozvali na razgovor posle čega je odmah primljena; i tako sasvim slučajno, do životne profesije. Kako izgleda svet jednog trenera i kako se kroz atletiku može naučiti mnogo kvalitetnih, inspirativnih i pre svega istinitih stvari saznali smo u razgovoru sa ovom damom koja svoj život provodi pokraj tartan staze.

Mnogi misle da je posao trenera samo osmisliti trening, pokazati sportistima šta treba da urade i to je to. Možete li nam reći šta sve jedan trener zapravo mora da radi i zna, na šta sve mora da bude spreman?

Trener mora prvo da ima znanje iz one oblasti koju primenjuje. Ja konkretno primenjujem atletiku i specijalista sam za sprint i prepone. Što se tiče tehnike samih atletskih disciplina koje radiš, moraš da znaš kako se razvijaju određene motoričke, funkcionalne i psihofizičke sposobnosti. Trener mora da je jedna svestrana i obrazovana ličnost koja interdisciplinarno pristupa celom poslu. On mora da ima znanje iz različitih oblasti, a pre svega i iz fiziologije, pedagogije i psihologije, kao i kako funkcioniše oporavak kod sportiste i tome slično. Pored velikog opsega znanja, trener mora da bude zreo kao ličnost i da ima uvid u sebe, jer bez toga ne može da prenese na sportistu sve ono što želi. Tako često možeš da zalutaš i pomisliš da te sportista vređa, da odbija nešto da radi i slično, da je on u stvari protiv tebe, a on zapravo samo reaguje na određenu situaciju. Svaki trening i svako takmičenje stresna je situacija u kojoj trener mora da vlada i da bude psihofizočki veoma izgrađen. Takođe, veoma je važno kako će da vodi sam trening i kako će da ga dovede do onoga što bi želeo. To dalje znači da trener prvo mora da ima određeni cilj, kao i da zna put i način pomoću koga će ga i ostvariti. Tu zaista mora mnogo da se radi, jer posao trenera nije samo da izađe na trening i daje određene instrukcije, naređuje i slično; već kao i kod svakog profesora postoji priprema, određeni planovi koji sadrže sve te ciljeve, zadatke, način i sredsto rada,kao i rekvizite koji će biti upotrebljeni. I na kraju, tu postoji radna psihologija. Svaki trener mora da zna biološki razvoj svakog deteta i šta se događa u tom razvoju kako bi koncipirao trening. On ne može, na primer, kod dece da radi isti trening kao i kod seniora. Kada se radi sa decom, dužina treninga je kraća jer pažnja dece je kratkotrajna.

Na koji se način Vi pripremate za trening?

Cela koncepcija mora da se odradi pre samog treninga. Međutim, na treningu se svašta događa, naročito kada je atletika u pitanju. Može da bude velika vrućina ili da padne kiša, zatim staza može da bude neadekavtna , kao i neke druge spoljašnje stvari  koje mogu da utiču na sam kvalitet treninga i na to da možda moraš da promeniš ono što si planirao. Sam sportista tako nekada dođe možda umoran, možda nije jeo, možda je celu noć bio sa devojkom/dečkom, i tako premoreni onda uopšte nije tu, i trener onda shvati da to što je isplanirao ne može tog dana da primeni na svom sportisti. Trener je dakle u obavezi da se prilagodi situaciji i na to mora da bude spreman. Ja trening zamišljam kao jednu reku koja ima svoj tok i ide prema nekom cilju, prema Ušću, a sa strane, obale predstavljaju takmičara i trenera. I kao što se dešava sa vodom, normalno je da ona često polije svoju obalu, i tako menja sportistu, menja i trenera, a i sam svoj tok. To je stvarno jedan jako dimaničan proces kod svih nas. Svi utičemo jedni na druge i dajemo u stvari pravi kvalitet treninga. Takođe, kod nas u atletici, a i u svim individualnim sportovima veoma je važno da kada radiš sa vrhunskim sportistima imaš i individualan pristup. U fazama obučavanja i rada sa decom možeš da radiš u grupama, međutim kad radiš već sa vrhunskim sportistima onda moraš i individualno. Dakle moraš da upoznaš i spoznaš tog sportistu, sve njegove sposobnosti, da bi mogao adekvatno da daš stimulaciju – jer samo stimulativan trening daje dalji napredak. Ti ne treba da radiš ono što možeš, nego baš ono što ne možeš da bi prešao na sledeći nivo.

Poznato je da sportisti, naročito tih individualnih sportova, imaju često i teške trenutke kada se bore sami sa sobom i nisu sigurni čemu žele najviše da se posvete. Kako Vi konkretno motivišete Vaše sportiste?

Kada su deca u pubertetskom razvoju onda im najčešće objašnjavam to da je lako biti niko i ništa, a ako hoćeš da imaš svoje ime i prezime, ako hoćeš da budeš neko i nešto i da te prepoznaju, onda treba da se prepustiš treninzima, da redovno dolaziš, da prihvataš obaveze koje taj trening daje. To dalje znači da legneš na vreme i da jedeš kako treba, da se na treningu angažuješ i tome slično. Mladi sportista je pred izazovima da proba alkohol i cigarete, i da ide da se druži sa svojim društvom. Onda odjednom neko krene da te izvlači iz svog miljea i hoće da ti budeš samo ‘to’. Zato on prvo mora da zna zašto ‘to’ treba da bude.

Da li to što ste se i sami bavili atletikom Vašim sportistima uliva sigurnost?

Kroz svoje iskustvo sa treninga, ja im uvek objašnjavam kako sam se ja osećala, oni znaju da ih razumem i dozvoljavam da se požale, ali u suštini najvažnije je da do kraja urade. Nekada kada su bili mlađi imala sam jednu tablu, i onda im ja kažem napišite mi na tabli sve što mislite o meni, a oni onda napišu „mučitelju“ i svašta nešto (smeh). To onda bude njihovo rasterećenje, jer ja njih puštam da napišu to što bi u stvari hteli meni da kažu, ali ne mogu zato što sam starija od njih i zato što sam im autoritet. Ono najvažnije što učiš sportistu jeste da nikada ne kaže ne mogu i neću, da stane i da odustane. On treba uvek i u svakom trenutku da pobedi sebe, a onda će pobediti i tamo gde treba.

Odnos trenera i sportiste pred samo takmičenje veoma je važan. Možete li da nam ispričate neke od najzanimljivjih načina na koji ste motivisali svoje pulene?

Svaki sportista se motiviše na različit način. Jedna devojka godinama nije mogla da istrči 400 metara prepone ispod 60 sekundi. Bila je sposobna i stvarno jako dobra, super su joj išli trening. Stalno sam je motivisala i govorila joj da može, da je sposobna. Ali eto, ona je uvek nekako bila druga, imala je taj sindrom drugog. Na jednom takmičenju u Sarajevu meni je već dosadilo da joj pričam kako zaista može i u jednom razgovoru spomenemo njenu najveću protivnicu i kaže ona meni: „Danas je sigurno pobeđujem treneru“; i ja joj kažem „Ma kakvi, ne možeš, gde ćeš ti da je pobediš? Ma nema šanse“ , kad ona meni „Kako Vi to meni pričate, pa šta je sa Vama“ ; a ja bih da se smejem, da puknem od smeha, ali joj sve vreme govorim „Ma nema šanse“. Posle toga ona je istrčala tako dobru trku i uspela je da pobedi kako bi meni dokazala kako može. Jer, dok sam je hrabrila i pozitivno motivisala ona ništa, a eto, suprotna motivacija je dovela do toga. Posle trke se okrenula ka meni, i krenula da skače, da vrišti, da se raduje sa mnom.Nije uopšte bila ljuta. Ali eto, tada nije shvatila da sam ja to morala da uradim, jer nije radila pozitivna motivacija, tek joj je negativna motivacija donela pobedu. Sa druge strane, imala sam jednu devojku kojoj je motivacija bila kada joj kažem da mora to da uradi. Skakala je u vis i pripremala se za sledeću visinu. Okrenula se ka meni i pitala me je l’ mora da skoči, ja joj kažem: „ DA“ i ona uspe da preskoči. Imala sam i jednu 800-metrašicu, i baš je dobro trčala. Na jednom takmičenju morala da pobedi jednu Hrvaticu, i ja sad ne znam šta ću, kako da je motivišem. Dođem tako pre trke i kažem joj „Njen muž je rekao da si mnogo debela, i da nema šanse da je pobediš“ (smeh); I ona: „Ko je debeo, ja?“ I ja kažem: „Pa tako je rekao“; i ona meni kaže „Videće on.“ Pobedila je! Tako da eto, ne možeš uvek da budeš pozitivan. Na osnovu treninga možeš da proračunaš kao na kompjuteru koliko neko može. Ali je to samo mogućnost, a da bi ostvario mogućnost, i psihološki i fizički, sportista mora da je spreman na tako nešto, da ima veliku motivaciju da bi stvarno to uradio.

Mnogo se više zna o iskustvima sa atletske staze, jer su sportisti ti o kojima se najviše interesuje. Međutim, gotovo da niko ne zna kako atletika izgleda pored staze, dakle iz ugla trenera. Kako jedno takmičenje izgleda iz Vaših očiju i koje su sve emocije prisutne u takvim momentima?

Ljudi ne shvataju šta se događa sa trenerom. Najčešće to je deo nekoga posla, i ja lično smatram kao posao. Kada sam bila mlađa malo sam emocionalnije reagovala na tu situaciju i posle sam vremenom videla da to nije dobro. Ti moraš tačno da znaš da sportistu dovedeš u to stanje da on bude najbolji tu i u tom trenutku. Zato ne smeš da pokažeš da imaš tremu kao i on, da imaš suviše velika očekivanja i neke velike zahteve u odnosu na njega. Moraš potpuno realno da sagledaš situaciju, da ga usmeravaš i govoriš ono šta on treba da radi, da ga u tom trenutku motivišeš, dakle da mu stvoriš takvu motivaciju koja je za njega adekvatna.

Smatra se da je najveći uspeh svakog sportiste učešće na Olimpijskim igrama. Emir i Vi ste iskusili to 2012. godine u Londonu. Kako ste se osećali dok ste ga posmatrali na stazi?

Na Olimpijskim igrama u Londonu kada je Emir ušao u polufinale, na stadionu je bilo 80.000 ljudi i samo se čuo huk kroz ceo stadion. Oni su sat i po i više bez nas, jer prolaze kroz tri kontrole, kroz tri kol-ruma. Ne postoji šansa da mu dovikneš, da ga bodriš, niti da mu išta kažeš. Dok sam ga gledala na stazi ja sam bila srećna, ponosna, zadovoljna što je on tu i što je tu toliko ljudi, što svi oni gledaju u njega, što on može nešto da prikaže, i shvatila sam da smo veliku stvar uradili samim tim što smo tu. Tada nisam ništa od njega očekivala, nego sam bila, eto, ponosna što se uopšte nalazimo ovde.

Proglašeni ste za najboljeg trenera u Evropi. Kako ste se tada osećali?

Da, to mi je jedno od značajnih priznanja. Pričala sam već da su mi i neka manja priznanja – priznanja. Ali ovo je nešto na evropskom nivou, priznanje da si stvarno nešto uradio i neka motivacija za dalje, da budeš još bolji. Mislim da je moj najveći uspeh u tome što sam iz neuslova uvek starala vrhunske sportiste. Kada pomislim da sam u praznom bazenu sportskog centra „11. April“ podigla jednog Emira Bekrića, meni je to neverovatno. I dan-danas dok nemamo tu atletsku dvoranu i dokle god je nećemo imati, bez obzira na sve neuslove, mogu da kažem da u svakom prostoru znam da radim, mogu da koncipiram trening, mogu da motivišem decu. Uvek sam imala dobre atletičare, puno njih, što znači da su ljudi prepoznavali tu neku snagu i kvalitet.

Sport nije samo ono što se dešava na terenu i takmičenju. Koliko i kako on može da ojača ličnost na svim poljima, šta sve pozitivno može da podstakne?

Što se tiče tih nekih osobina, najvažnije je što sportista na nekom ranijem uzrastu prvo formira navike. To su da svaki dan dolazi u određeno vreme negde, da nešto radi, da ima obavezu, da ima naviku prema jelu, prema higijeni, prema pražnjenju creva, i sve te neke osnovne navike koje su jako važne za život. Tako središ njegov život, on onda ima redovnost u dolaženju, u prihvatanju nečega, odlazi u školu, dobro raspoređuje svoje vreme, uči organizovano, stiče sve te navike koje će primenjivati i kasnije. Drugo, sportista razvija te neke motivacione faktore, kao na primer da uvek ima neki cilj u životu, da zna kako će da stigne do cilja, da bude pobednik i da bude pobeđen. Da zna u stresnoj situaciji kako će da reaguje, da se bori sa tim stresom; i kad bude pobeđen da shvati zašto je bio pobeđen i da to prihvati kao pozitivno iskustvo, a ne kao negativno. Na sve te načine on razvija motoričke sposobnosti. Trener sportistu u stvari uči da nema inhibiciju. Da razmišlja na način „pogrešio sam, pa šta onda?“. On je došao na trening da bi učio, i da to radi kroz pokušaje i pogreške. Jer, svuda je uglavnom drugačiji sistem učenja, kažnjavaju te, uče te na sasvim drugi način nego kod nas u sportu gde je malo liberalnije. Ovde su čak su i terani da pogreše da bi kroz greške uočili šta treba dobro da urade, i da ta greška ne utiče na njih, već da tim učenjem kroz greške dođu do onoga što žele. U drugim sferama najčešće ti daju onu slabu ocenu i ti onda izgubiš motivaciju i ne znaš šta nisi znao. Zato mislim da je trening jako dobar za decu, jer ih trener uči kako da prevaziđu svaku situaciju kroz samo učenje. Ja to kažem i deci: „Oslobodi se potpuno, ja te ne ocenjujem, ti si ovde došao da naučiš“. Tako bi naš ceo sistem trebao da funkcioniše, da svi mi kroz život treba da učimo, a ne da nas neko stalno kažnjava, preslišava, maltretira i slično. Meni je najveće zadovoljstvo kad vidim da je neko imao što se kaže „dve leve noge“, i odjednom, on je jedan sposoban dečko ili jedna sposobna devojčica. Za mene je to uspeh, pa kažem: „Vidiš uspela sam i ono što bi neko rekao da ne može da se uradi“. To je i najveći izazov.

Možete li da se setite neke konkretne situacije kada ste se osetili ponosim što ste od nekoga doslovno napravili kompletnu osobu i usmerili ga na pravi put?

Ja sam rekla kako me je uvek interesovao vrhunski sport i uvek sam razmišljala u tom smislu da budem vrhunski trener i da imam vrhunske rezultate. Međutim, onda se dogodila ta jedna situacija. Padao je sneg, ogromne pahulje. Ja koračam Kolarčevom, kad prilazi mi jedna žena i kaže: ,,Jao baš mi je drago što sam Vas videla, jel me se sećate?” Ja gledam i kako se žena nasmejala ja kažem da se sećam; i ona se već predstavlja, ja sam majka Snežane Dakić. Moram da Vam se zahvalim, jer zbog Vas Snežana je danas ono što jeste.“ Posle toga krenula sam niz Pop Lukinu i kako sam išla meni je srce bilo puno, ja sam bila toliko zadovoljna i presrećna. I onda sam rekla: „Bože, uopšte nije važan taj vrhunski rezultat, draže mi je da ja pravim ljude, da pravim od njih ličnosti“. Ovakav trenutak koji sam sa njom doživela, to je nešto najlepše što mi se dogodilo u mojoj profesionalnoj karijeri. Nije važan rezultat po svaku cenu, nego da ti oblikuješ te mlade ljude i da praviš uspešne ljude ne samo u sportu, nego i u njihovom životu, njihovoj profesiji i porodici, da budu dobri roditelji, da na svoju decu prenose ta pozitivna iskustva.

Šta je konkretno Vama atletika donela u životu što biste posebno istakli?

Atletika je moj život. Ako krenemo od toga da sam prvi posao dobila u atletici, da sam zahvaljući atletici mogla da obezbedim egzistenciju svojoj porodici, iako je bilo boljih, ali i lošijih perioda što se tiče materijalnih stvari. Takođe moja deca zahvaljujući tome što sam se bavila ovim poslom, i zahvaljujući tome što su i oni trenirali atletiku, postali su dobri i uspešni ljudi.

Najveće mi je zadovoljstvo što sam upoznala mnogo mladih ljudi i bila sa njima, jer svaki taj čovek sa kojim sam ja bila u kontaktu je ostavio neki deo sebe u meni, i ja sam neki deo ostavila u njemu. Tako da često prepoznam sebe u njima i oni prepoznaju u meni sebe. Za mene je to najveće zadovoljstvo što sam uspela da ostvarim da svi na kraju budu uspešni ljudi. Tako da, atletika mi je donela sve, putovanja, upoznavanje novih gradova, novih mesta, novih ljudi, proširivanje sopstvenih znanja i filozofije života.

I jedno poetično pitanje za kraj, da li se atletika trenira srcem?

Kada smo osvojili medalju, jedan prijatelj mi je rekao „Miro, koliko ti voliš atletiku, morala si da osvojiš medalju“. I to jeste, to je stvarno istina. Uz to ide i velika žrtva. U mnogim situacijama žrtvovala sam porodicu, sopstvenu decu, pa i sebe, kako emocinalno tako i fizički… Ali da, jeste, definitivno je ljubav presudna.